Nakon zavrsenog skolovanja poceo je da radi na lokalnoj radio-stanici 1937 godine, kao voditelj i disk-jokey. Istovremeno je poceo da uci pevanje.

Nakon toga radio je na mnogim radio-stanicama, a u trenutku napada na Pearl Harbour radio je na WROL-u (Knoxville). Nakon sto je objavio napad preko radija, i sam se pridruzuje americkom vazdusnom korpusu 1942. Za vreme rata upoznaje sekretaricu vazdusnog korpusa Betty Heminger sa kojom se ozenio.

Po zavrsetku rata oni se sele u Californiu, gde Ford nalazi posao disk jokey-a hilbilly muzike u stanici KXFM u San Bernardinu. Uz ploce koje je pustao, on je uzivo pevusio bas harmonije, i u tom periodu dobija nadimak Tennessee Ernie.
Nastavio je u tom stilu u KXLA u Pasadeni, gde je upoznao basistu i organizatora lokalnih muzickih desavanja Cliffie Stone-a. On mu obezbedjuje nekoliko pevackih angazmana, gde se Ford pojavljuje kao prateci bariton na snimanjima ploca raznih zanrova.

Lee Gillette, vitalni covek Capitol Records-a, cuo je nekoliko snimaka i zainteresovao se za taj "duboki muski vokal". Raspitao se preko Cliffie Stone-a
ko je taj pevac, i ubrzo Ernie Ford dobija termin u studiju. Njegov prvi snimak (1949) bio je "Milk 'Em In The Morning Blues" koji je solidno prosao.
Odnah nastavlja sa serijom dobrih singlova poput "Tennessee Border", "Country Junction" i "Smokey Mountain Boogie".
Sa "Mule Train" napravio je prvi veci uspeh na globalnom nivou. Robusni stil pevanja koji je popularizovao Hank Williams, dobro je prolazio krajem cetrdesetih.
Capitol Records je pokusao da uveca Ford-ovu popularnost kombinujuci njegovo pevanje sa tada aktuelnim zenskim vokalima ukljucujuci Ella Mae Morse, Molly Bee and the Dinning Sisters, ali najveci komercijalni uspeh postize sa singlom "Ain't Nobody's Business But My Own" / "I'll Never Be Free" koje je otpevao u duetu sa Kay Starr.

Danas je tesko zanrovski klasifikovati T.E.Ford -a. Za 27 godina provedenih u Capitol Records snimao je u stilu country,hilbilly,boogie,gospel, sa naglasenim "swingovanjem" svih tih zanrova, kao i dosta "americkih balada". Ipak, kada se sumira njegova karijera, moze se reci da je americki gospel dobio u ovom pevacu ogromnu satisfakciju. Smatra se neprevazidjenim u interpretaciji melodicnih pesama i "himni", gde dolazi do izrazaja snaga njegovog glasa i njegovih ubedjenja.

1950 postize uspeh u Velikoj Britaniji svojom autorskom pesmom "Shotgun Boogie", u kojoj se osecaju rani odjeci rock'n'roll-a. Iako je u Engleskoj ova stvar dugo bila hit broj 1, Ford je bio nezadovoljan sto nije postigla veci uspeh u Americi. "Ako nije bilo veliko u Americi, ja cu zaboraviti na to" bio je njegov komentar.
Veci uspeh u Americi dolazi sa dramaticnom western numerom "The Cry Of The Wild Goose", i temom iz filma Marilyn Monroe "Reka bez povratka".
Jos uvek bez ekstremno prodatog singla, Ford pocinje da radi na TV sa pet show-a nedeljno i to veoma uspesno. U periodu dok je radio na TV, uzivo je izveo i snimio preko 400 gospel pesama. 1955 godine Capitol Records ga upozorava da ce prekrsiti ugovor ako uskoro ne pocne ponovo da snima ploce.

Najzad dolazi do zivotnog uspeha pesmom "Sixteen Tons" koja se samo u prvih nedelju dana prodala u 400.000 primeraka. "Sixteen Tons", teska numera u lazy swing ritmu, koju je napisao gitarista Merl Travis, jedna je od naprodavanijih singlova svih vremena. Zbog angazovanog teksta, niko se dugo nije usudio da je snimi. Posle Ford-a je ova stvar dozivela nebrojeno obrada, i postala standard "klupske muzike" sirom sveta.
1990 godine Tennessee Ernie Ford je izabran u Country Music Hall of Fame, i tada je izjavio: "Ljudi me pitaju zasto nikad nisam ponovo snimio Sixteen Tons. Moj odgovor je- ne moze da postoji drugi Sixteen Tons."

1961 godine odlucuje da se preseli na ranc u brdima San Francisca, kako bi provodio vise vremena sa porodicom. U tom periodu se uglavnom bavio snimanjem poznatih country pop standarda, sada uz bolju tehniku snimanja koja mu je bila dostupna. Ipak, danasnji kolekcionari mnogo vise jure za verzijama istih tih pesama koje je snimao za vreme Drugog Svetskog Rata.

Sa vokalnom grupom The Jordanaires (cuvenih po dugoj i uspesnoj saradnji sa Elvisom Presley-em) snimio je dosta albuma, od kojih je jedan (Great Gospel Songs) osvojio Grammy nagradu 1964. Ford je imao dosta hitova u razlicitim zanrovima muzike, ali se kasnije najvise koncentrisao na gospel koji je sam veoma cenio.

1965 je izbacio "top ten" hit "Hicktown", a onda je usledio veliki broj live i TV nastupa. Postao je prvi country pevac koji je napravio turneju po Rusiji 1974. Dve godine kasnije, raskida 27-godisnju saradnju sa Capitol Recors, posto je snimanje ploca izbacio u drugi plan.

Tokom 80-tih, redovno je davao show programe na TV stanicama i zapravo postao poularniji nego ikad.
1984 dobija "Medalju Slobode" od tadasnjeg americkog predsednika Ronald-a Reagan-a. Povremeno je nastupao uzivo, ali krajem 80-tih je bio vec narusenog zdravlja. 1989 umire njegova zena Betty Ford, a on se ponovo ozenio.