Kako je ime benda nastalo nije bas jasno posto Ben tvrdi da je nastalo posle pesme Restless od "Johnny and the Pirates" dok se Mark kune je to bilo posle Carl Perkinsonovog albuma "Jive after Five". Bilo kako bilo grupa je uzela ime Restless.

Probe su odrzavali u jednoj od ljetnih kuca Benovog oca. Mesto je bilo hladno, prljavo a komsije su se stalno bunile na buku, krov je prokisnjavao, ali ovo je mesto gde je sve pocelo. Prvi zivi nastup se desio aprila 1980 u Springlands Social Hall u Sudbury Suffolk. Mark se sece da je bio totalno preplasen do te mere da nije mogao nista da kaze publici pa je zamolio Bena da to uradi. Sto je nastup sve vise odmicao cinilo im se da mogu da urade sve sto zele, tako da kada je njihov sledici gig nekoliko nedelja kasnije dosao na red, bili su spremni. Problem je bio u tome da su svirali kao predgrupa bendu The Rockin' Shades iskusnom bendu koji su totalno oduvali Restlesse i spustili ih na zemlju. Ubrzo su shvatili da je ipak ogromna razlika svirati ispred stvarne rock publike nego pred rodbinom i prijateljima.

Prve pesme; Mark je napisao brdo pesama posle inspiracije koju je dobio od Bena da zaboravi komercijalni rock'n'roll a isto tako i obrade rockabilly pesama jer bilo je dosta bendova kao naprimer The Blue Cat Trio koji su to radili bolje nego bilo ko drugi. Markov prvi pokusaj je bila mala pesma nazvana "Gost Town", a onda su dosle i druge, "Long Winding River", "Hightime", "Blackat", i jos jedna pesma koja je tada smatrana za previse modernu, ali koja je na kraju postala najpopularnija njihova pesma, "Ice Cold" (Vecinu ovih pesama Restless i danas sviraju!). Isto napisana u ovo vreme je bila i prva Cooper/Harman kolaboracija, "Leaving This Town".

Prilikom slanja njihovih prvih demo snimaka Royu i Stu u Nervous records i ostalim, bivaju pozvani da sviraju kao predgrupa jos jednom dolazecem bendu, The Delta's (koji su takodje imali svoje prvo izdanje za Nervous). Roy Williams je bio DJ sa svojim vlastitim Wild Wax Show, a ovo je bilo prvo mesto gde ce Ben okusati svoju srecu. Takodje ovde upoznaju i Dave Phillipsa iz legendarnih Blue Cat Trio (kasnije Hot Rod Gang). Prvo izdanje izdaju za Svedsku kompaniju Sunrock. 1981 "Gost Town", "Leaving This Town" i "Long Winding River" su bili spremni da se nadju na prvom izdanju za Nervous Records na 7" EP. Stampano je 400 primeraka a sve ovo je islo preko Roy Williamsa. Samim ovim odlucuju da im muzika bude dio zivota, a ubrzo krecu i sa pripremanjem materijala za njihov prvi album nazvan "Why Don't You Just Rock!"

Vec posle izlaska "Why Don't You Just Rock", momci imaju redovne svirke u citavoj Engleskoj mada dosta klubova nije htelo da im pridje, jer su bili na glasu kao agresivni, i drugaciji od vec stare i testirane formule rockabillyja. Na svu srecu citava nova scena, verovatno pod vodstvom The Polecatsa i novih Bluecatsa nazvana NEO-Rockabilly se radjala, narocito u Holandiji (gde su i imali svoj prvi gig vani na sada vec legendarnom Rockhouse festivalu u Eindhovenu). Belgija, Francuska, i Svedska su takodje imali rastucu NEO scenu, pa su se Restlessi tamo i zaputili. Bili su to odlicni dani kada fanovima nije bilo bitno jel sviraju svoju muziku ili neke stare obrade. Jedne minute bi svirali "Prette Prette Baby" od Gene Vincenta a sledece bi to bila Benova "It's a scam". Ovakva sloboda jos nije bila moguca u Engleskoj, bar ne jos nekoliko sledecih godina. Velike svirke su dolazile sredinom osamdesetih gde su bili stalni gosti Klubfoot-a, kao predgrupa mnogim bendovima tipa The Damned, Spear Of Destiny, The Pogues, The Clash, Town And Country itd.

Ostalo je istorija. Ne bas! Posto su se dokazali kao ozbiljna grupa, narocito posle njihovog drugog albuma "Do You Feel Restless", Paul i Mark su se zakacili sto se sve zavrsilo Paulovim odlaskom iz benda. Za ovo ce trebati godine da se izglade stvari. Stari Benov i Markov prijatelj Jeff Bayly, koji je svirao kontrabas u jednom manjem bendu, pridruzuje im se 1984. Zbog obima ponuda u to vreme pocinju da traze menadzera. Za usluge pitaju starog prijatelja iz Londona, Robin Scotta, koji je imao dobre veze, i koji je uradio za bend vise nego mnogi. Medjutim novac nije stizao, (svirali su u Hope i Anchor dva puta nedeljno za 5 funti), ali im je sigurno davao reklamu a i hit broj 4 "Mr. Blues" na nezavisnoj listi. Postali su redovni izvodjaci u mnogim "in" klubovima kao Dingwalls, Rock-garden, Moonlight, i Starlight itd.) ali i gig u prizemlju Clarendon Hotela u Hammersmith. Svirali su ovim tempom nekoliko meseci (sa jos jednim bendom zvanim The Guana Batz) dok vise nije postalo neizdrzivo, najvise zbog velike kolicine ljudi koji su dolazili. Nesto cudno se desavalo. Ovo nije bio klasican rivajval, ovo je bilo nesto sasvim novo.

Promoter John Curd odlucuje da citavu stvar prebaci iz prizemlja na sprat, odnosno vecu prostoriju koja je mogla da primi oko 1000 ljudi. Uspeh na pocetku, sa ljudima koji su pristizali iz svih sfera zivota, sa svih strana...a mesto se zvalo The Klubfoot. Bilo je to mesto gde ih je sreo Pete Gage i ponudio im svoje usluge kao menadzer. Sa ozbiljnim vezama, fundamentalnim shvatanjima muzicke industrije, bila je to prevelika prilika da bi se propustila. Problem je bio, sto su momci jos uvek imali Robina kao menadzera i iako su se svi dogovorili da obadvojica budu menadzeri, bile su male sanse da bi to moglo da funkcionise, tako da Robin odlucuje da prepusti poziciju Pete-u.

Zbog Klubfoot popularnosti mnogi drugi klubovi pokusavaju da naprave nesto slicno i kod njih. Iako nisu uspeli do kraja to je dosta pomoglo i otvorilo vrata Restlessima i ostalim bendovima da putuju na Plymouth - Aberdeen relaciji, pritom povecavajuci popularnost citave scene. Negde u ovo vreme Ben, koji je stajao iza svojih bubnjeva, predlaze da dovedu jos jednog gitaristu kako bi on mogao da svira sedeci, ali isto tako da malo oslobodi obaveza Marka posto su pesme postajale sve vise i vise komplikovanije i pridavale mu poteskoce prilikom sviranja deonica i prelaza.

U bend stize Mick Malone, koji je bas u to vreme zavrsavao turneju sa Dave Phillipsom, a bio je to jos jedan prijatelj iz dobre stare Sudbury Suffolk. Dobija zadatak ritam gitariste, ali posto je bio strasno dobar daju mu titulu "drugi gitarista". Bilo je to odlicno doba za bend a posle kojega vise nikada nece raditi ovako intezivno. Novi album izlazi 1986 pod nazivom "After Midnight", a posle pregovora dogovaraju dobar ugovor sa ABC. Album sadrzi limene instrumente, klavir i vuce malo vise na pop. Iako je kompanija imala dobre namere, Restless misle da su malo izgubili dodir sa ranijim zvukom i ono sto su bili(troclani NEO rockabilly bend). I pored svega toga album se prodavao dobro sa singlovima "Somebody Told Me" i "Just A Friend". Takodje izdaju i LIVE album snimljen u Klubfoot 1987 koji istinski docarava atmosferu sada vec legendarnog mesta.

Svakom dobru mora doci kraj pa tako i ovome, naime popularnost muzike je isla silaznom putanjom a Klubfoot se zatvara, odjednom Restless i ostali bendovi nalaze market u inostranstvu (Uglavnom Nemacka i Francuska u to vreme).

Mick nezadovoljan stalnim odsustvom od kuce napusta bend 1987. Ponovo trojac, nastavljaju turneju po Nemackoj, Francuskoj, Svajcarskoj i Skandinaviji. Dolazi na redi i novi album "Beat My Drum" koji dobija odlicne kritike. Sve do 1989 se odvijalo bez vecih promena kada odjednom Jeff najavljuje svoj odlazak iz benda, sa objasnjenjem da mu je svega dosta. Mark i Ben ostaju zateceni. Njega su smatrali za nekoga bez koga se ne moze tako da odlucuju da rasformiraju bend. Naravno napustiti nesto sto su gradili toliko godina nije bilo lako, dobivsi ponudu da sviraju u Japanu odlucuju da unajme basistu, sa izgovorom da ce se razici posle ove turneje.

Nije im trebalo mnogo da nadju dobrog basistu u to vreme. Bio je to Steve Whitehouse, vodja grupe Frenzy, jos jedan bend koji je uzivao veliki uspeh Klubfoota. Zacrtali su Stevea i navodno ako ne uspeju njega da pridobiju, razici ce se. Steve pristaje i vec nakon pet minuta probe (vec je znao njihove pesme) odlaze u Japan gde se odlicno provode praveci nezaboravne svirke. Posle toga izdaju album "Movin' On" i nastavljaju regularno da posecuju Japan i Evropu.

Nazalost tenzije u grupi su sve vise rasle, narocito izmedju Ben i Pete-a. Citava stvar je postala previse ozbiljna, a harmonija koju su donedavno imali je sada izgledala tako daleko. Ben napusta bend! Zbog Steveovog neverovatnog entuzijazma prema Restlessima, odlucuje da moli Marka da se vrati i pokusa jos jednom. Mark popusta a potom nalaze i novog bubnjara pod imenom Rob Tyler, odlican muzicar s kojim su Restlessi vec imali iskustva jos davne 1981 kada su radili "Tainted Love" sa Dave Phillipsom i njegovim Hot Rod Gang. Rob se prihvata posla, a bend izdaje album broj 7, "Cue another bombshell!"

Negde 1991 Pete odlucuje da napusti bend, navodno zbog zasicenja i licnih obaveza. Pete je uvek govorio da ako iko moze da se popne na svetske top liste to su Restlessi. U ovom slucaju to bi moralo da bude bez njega. Uprkos svemu bend izdaje jos jedan album "Figure It Out" (za Nervous ponovo). Tokom turneje bend dolazi do saznanja da se Steveov san ostvario, nakon sto ovaj formira rockabilly trio sa Carl Parry (gitara) i Adam Seviour (bubnjevi). Bend postize momentalni uspeh. Iako Steve nije zelio da donese odluku da ce napustiti bend, odnosno da svira u dva benda istovremeno, bilo je ocigledno da ovako nece ici. Odlucuju da je najbolje da puste Stevea. Na srecu razilaze se bez svadje. Izgubili su najboljeg... sta sada? Bila je to 1994.

U to vreme Mark i njegov brat su vec zakopali ratne sekire i postali bliski kao i pre. Iako su bukvalno dobili 10 ponuda sirom zemlje cim se proculo da su Restlessi ostali bez basiste, on ipak zeli da pokusa dovesti brata Paula. Iako u to vreme nije svirao ni za kakav bend, nikad nije napustao muziku, a bio je dobar ako ne i najbolji na sceni. Ponovo uzimaju instrumente u ruke i obilaze Australiju i izdaju albume "Three Of A Kind", "The Lost Session", i njihov veoma popularni "Unplugged" album.

I tako jednog dana, osetili su da su stigli do kraja i da vise nisu imali sta novo ponuditi. Ostaju bez entuzijazma. Pocinju da sviraju vise obrade izgledajuci na momenat da prolaze kroz neku vrstu faze. Odlucuju da prestanu i odsviraju njihov zadnji sou (ili sto su oni mislili da ce da bude) u Londonu, kasne 1998-e. Posto je Mark uvek govorio da nikada nece napustiti muziku odlucuje da napravi jedan pub bend sa njegovim bratom Paulom i Johnom (bubnjevi) nazivajuci sebe The Harmany Brothers. To rade i dan danas, bez mnogo buke, kako i zamisljeno, samo za pice i provod.