Brian: Ranije mi je stalno bilo u glavi pitanje - Da li je ovo prikladno novom vremenu? - Sada mislim da jeste. Toliki ljudi su se bavili blues-om, od Rollingstonesa do Johnny Wintera...Eric Clapton i drugi... Svi oni su napravili dobre radove od toga. Ali, uvek sam se pitao - Zasto niko ne obradjuje rockabilly ?- jer, ja smatram da je to takodje vredan muzicki pravac, kao i country muzika, kao... bilo koja vrsta muzike.

Brian: Kada sam imao sest godina, imao sam tri ploce u kuci. Najvece hitove Elvisa, prvi album Beatlesa i prvi album Rollingstonesa. Imao sam i najvece hitove Hank Williamsa, jer je moj tata voleo Hank Williamsa. I imao sam jedan Doo-Wop album grupe Diamonds. Dakle, imao sam tih nekoliko ploca koje sam zaista voleo, i pustao sam ih stalno ispocetka.Nisam isto voleo Elvisa i Hank Williamsa, kao Beatlese i Stonese. Voleo sam rokerske stvari na druge dve ploce. Odrastao sam sa time, i kasnije shvatio da su te pesme koje volim ustvari bile rock`n`roll i rockabilly pesme koje su Beatlesi i Stonesi preradili.



Andy Peebles: Kada je Engleska dosla u prvi plan, i zasto ste dosli u Englesku?

Lee: Pa, mi smo nekoliko godina svirali samo u lokalnim klubovima i malim barovima na Long Islandu.Imali smo dobre svirke i prijeme, za publiku od nekoliko stotina ljudi. Ali odjednom smo osetili neku jednolicnost, dosadu. Pomislili smo - Nismo bili nigde, samo sedimo na Long Islandu i radimo te svirke-. U trenutku hira, jednostavno smo odlucili.Culi smo da ljudi u Engleskoj jos uvek pamte ko su bili Gene Vincent i Eddie Cochran, znaju dosta o toj muzici, i konzumiraju je bez mnogo razmisljanja.Nismo imali dogovorene nikakve nastupe i nismo poznavali nikoga u Engleskoj.Naprosto smo krenuli, rukovodeci se zeljom da radimo napolju.

Andy Peebles: Onda je usledio kulturni sok?

Jim: Bili smo u totalnom soku.Nismo mogli da kupimo ni pristojan hamburger. Nismo imali gde da zivimo, nismo imali dovoljno para ni da normalno jedemo...

Andy Peebles: Jasno, to je sada istorija. Svako ko dodje u novu zemlju, kao bend, sa zeljom da svira i postigne uspeh ... Sta ste sve radili po ovom belom svetu? Da li ste jednostavno isli i kucali na vrata klubova u Londonu, ili sta ?

Brian: Radili smo sve to. Kucali na vrata, razvaljivali vrata, ha,ha,ha... Isli smo po klubovima, upoznavali ljude iz raznih bendova. Pitali su nas sta trazimo u Londonu, mi smo odgovarali da ne znamo ni sami, da smo nesto kao Haklberi Fin. Svi americki klinci stopiraju do Californie, a mi smo dosli u Englesku. Nismo znali tacno sta da radimo, samo smo hteli da radimo.

Andy Peebles: Usli ste u posao, da tako kazem, u periodu kada su spotovi tek pocinjali da budu vazan promotivni deo muzickog biznisa. Da li sam u pravu ako kazem da je spot "Runaway Boys" uradjen neposredno pre tog perioda? Pre nego sto su spotovi postalinajvazniji promotivni segment?

Brian: Da, to je simpaticna stvar... Kada je sve to pocelo, kada smo uradili "Runaway Boys", bilo je samo nekoliko bendova koji su imali spot. Pada mi na pamet samo tri ili cetiri...Pitali smo se zasto traze od nas da uradimo spot, mi nismo znali ni sta je to, jer to je bilo pre proboja MTV-a i sl. Mislili smo da ce biti smesno, kasnije gledati sebe kako sviramo "uz pesmu". Tada su imali samo kamermana koji nas je pratio nekoliko nedelja, i zatim odabrao najbolje delove svega sto smo uradili, snimke uradjene iza scene itd. Kada smo najzad videli spot, veoma nam se svideo. To mi je jedan od omiljenih, jer je radjen spontano bez nekog plana. Nije bilo nista unapred zapisano, nista slicno ovome kako se radi danas. Samo smo izasli i uradili. To ne pali uvek, ali eto, u spotu "Runaway Boys" je upalilo.

Andy Peebles: Ovde na spisku pod brojem dva imamo spot "Rock This Town". Sigurno imate neke uspomene sa snimanja kojih se rado secate, pa mozemo li nekoliko reci o tome?

Jim: "Rock This Town" smo uradili za jedan dan. Otprilike, od osam ujutru do osam sati sledeceg jutra. Snimak kada Brajan vozi svog Harleya kroz "Petu Aveniju", radjen je u sest ujutru jer tada nije bilo kola na ulici. Bio je to celodnevni dogadjaj.

Lee: Da, neobicno je u vezi tog spota, sto je sama pesma "Rock This Town" bila hit singl u Evropi, ali nismo imali spot za nju, jer tada, kao sto smo rekli, spotovi nisu imali toliki znacaj. Spot smo uradili nekih godinu i po dana kasnije u Americi, za MTV i americko trziste.

Andy Peebles: "Stray Cat Strut", da li se ta pesma dugo spremala pre nego sto je konacno snimljena?

Jim: Mislim da je ta pesma zapoceta u Lee-ovoj garazi. Brian je svirao akusticnu gitaru, Lee se prikljucio na basu, a ja sam lupao po nekom telefonskom imeniku. Tako nesto... Jednostavno se desilo. Kasnije smo pomislili da je stvar dovoljno zrela i dobra za snimanje, ali nismo znali da ce postati hit.

Brian: Da, napisao sam je u Lee-ovoj garazi. Bilo je skroz spontano...

Lee: Bila je to jedna od pesama koje su napisane pre naseg dolaska u Englesku. Pre toga smo uglavnom svirali obrade, ali ne mozete ozbiljno uci u posao ako svirate samo tudje stvari.Skoro sve smo napisali u Engleskoj, osim ovoga sto je Brian napisao u mojoj garazi.

Andy Peebles: Da li je to bio stresan period? Mislim, ocigledno je da sve ima svoju cenu, pa i kad bend svira samo tudje stvari, to povlaci neke stvari za sobom, ali... verovatno je vec bilo dosta pesama koje su naprosto htele da izadju iz vas?

Brian: Stresan period je bio povratni period, kada smo vec imali album iza sebe. Nismo znali da ce nas zamrzeti u roku od nekoliko meseci, ali tako to uvek ide.Nije nam bilo jasno u cemu smo pogresili.Da nismo isli u korak sa novim trendom, sigurno ne bismo prodali milion ploca za ceo zivot. To nismo mogli da razumemo, a ustvari to se desava svakome u muzickom biznisu. Bili smo mladi, imali smo tada po 20-21 godinu, uradili smo to sto smo uradili, i nismo shvatali sta se desava.

Andy Peebles: Da li smatrate da je jedan od problema u tom poslu sto stvari obicno odu predaleko za kratko vreme? Znate sta ste rekli sebi kada ste dosli u Englesku, i konacno...Vrhovi top lista, hitovi, i sve drugo...Da li je tesko izboriti se sa tom novom stvarnoscu?

Jim: Da... Dosli smo u Evropu, odsvirali veliku turneju po Evropi. Bili smo u Francuskoj, Skandinaviji, veliko iskustvo... A kada smo se vratili u Englesku, kao da su zaboravili na nas preko noci.A kada prvi put krene ta odbojnost, onda se sve otrgne kontroli. Mislili smo da je to nasa greska, da radimo nesto pogresno.Bilo je to tesko prihvatiti.

Andy Peebles: Da porazgovaramo na momenat o Dave Edmundsu. "The Race Is On" je pesma koju ste uradili sa njim u vasem najranijem periodu. Kako je zapravo pocela vasa saradnja?

Jim: On je dosao na jednu nasu svirku u Londonu. Skinuli smo se sa scene, sisli dole, a neki tip je u garderobi upravo muckao sebi Votku i Tonik. Pitali smo se - Ko je sad to? - Ispade da je to Dave Edmunds. Imali smo njegovu plocu, ali nismo znali kako on tacno izgleda. Prisao nam je i rekao -Hocu da budem vas producent pre nego sto vas preuzme neko ko ne zna posao, i napravi od vas previse ispeglan i preproduciran bend -. On je znao o tom muzickom pravcu vise nego iko koga smo poznavali. Zeleo je da radi sa nama i bio je veoma uzbudjen zbog toga.Otprilike sledece nedelje smo uradili "Runaway Boys", i to je bila prva pesma koju smo snimili u jednom, da kazemo, ozbiljnom studiju.

Brian: Dave-ova sjajna kombinacija starog i novog.Kada je poceo da radi sa nama, mislili smo kao - Daj da razjasnimo neke stvari, mi se nalazimo u rockabilly muzici a ona je nastala pedesetih godina - Ali, da smo samo svirali tu muziku i pokusavali da to zvuci kao sto je zvucalo pedesetih, nista ne bismo uradili. Imali smo nekoliko svojih pesama koje nisu bile samo obicne obrade starih stvari, a Dave je rekao -Bez brige, napravicu da to ne zvuci staro- Uveo nas je u to, zadrzao je "slap" na kontrabasu, i uradio da to zvuci modernije uz pomoc tehnike kojom je vladao. Produciranje je vrsta talenta koju covek mora imati u sebi, ali je i nesto sto mora da se nauci.On ima tu vestinu, a pored toga je i odlican gitarista.

Lee: On je roker i gitarista, jednako dobar kao muzicar i kao producent.Mislim da producent koji nije i muzicar, ne bi mogao da radi sa nama. On poznaje obe strane posla, od sviranja rock`n`roll-a na sceni, do studijskog dela posla.Mislim da je to veoma vazno. ?

Andy Peebles: Koliki je problem pisanja autorskih stvari kada morate da postujete period iz koga je nastao originalni zvuk? Da li nekada zateknete sebe usred pisanja pesme, i pomislite: - Hej, ovo mi lici na nesto sto sam vec negde cuo, ne znam gde -. Znate na sta mislim?

Brian: Da... oh, ja pisem pesmu "Blueberry Hill" (smeh). Nazvacu je "Raspberry Hill". Ne, nemam vise problem sa tim. Pronasao sam sebe u pisanju razlicitih stvari , i onda pomislim kako moram malo da se ogranicim... Ali, to je glupost, ne moze se tako razmisljati. Jednostavno zapises sve ono sto samo izadje. Za mene je svaka pesma koju sam napisao bila kao osvajanje planine. Stalno mislim - Boze, hocu li ikad zavrsiti ovu pesmu, da li ce biti sve u redu?-. Kada je sve gotovo, pomislim - Hvala Bogu!-. Za mene je zavrsena pesma kao religijsko iskustvo. Slusam price o ljudima koji navodno napisu tri pesme za noc. Ja naprosto ne mogu da verujem u to. Kada konacno uoblicim pesmu, osecam se kao...uh!... da sam pretrcao cetvrt milje.

Andy Peebles: Tu je prisutan i neki misticni faktor, zar ne? Mislim, ako bi poceli da pricamo o tehnikama pisanja pesama, verovatno bi ovaj intervju trajao nedelju dana, pa opet ne bismo sve rekli. Ima neceg posebnog u vezi s` tim, i svako ima neki svoj sistem kako to radi. Da li osetite kako vam stvari same dolaze u naletu inspiracije ili se one dugo vremena kuvaju da bi konacno izasle uoblicene?

Brian: Kod mene se to malo promenilo, to je cudna stvar. "Stray Cat Strut" sam napisao za 3-4 minuta, a recimo "Runaway Boys" je vec nesto drugo.Nesto vise od obicne pesmice, pesma koja nas je sve zaokupljala neko vreme. Jim mi je pomogao oko reci, i potrosili smo neko vreme dok nismo dobili pravi rezultat. Ja sam prvo poceo sa bas linijom: tung! tung! tung! tung!...(dorska lestvica), i na bazi toga napisao celu stvar. Nema tu odredjenih pravila, ja dobijem neku ideju, neki nalet, zapocnem sa nekim rifom ili s` necim drugim. Imam nesto sto mi pluta po glavi, dobijem inspiraciju da napisem reci...Padne mi na pamet neka osnova, neki moto koji mi se svidi. Desava se da neko krene nesto da kaze, ja taman pomislim - Ovo je sjajno - a on ustvari kaze nesto sasvim drugo. Ne znam... nema nekog posebnog nacina, ne postoji tu neki odredjen smisao, stvari vam jednostavno same dodju.

Andy Peebles: Idemo sada na period kada ste poceli sa snimanjem u Los Angelesu i kada ste poceli sami sebe da producirate. Da se zadrzimo na tome sada, kako vas trojica dozivljavate taj period?

Jim: Monsunski period na prokletim Karibima.

Lee: Ta ploca se nije prodala narocito dobro, "Gonna Ball". Ali cini mi se da je to bila vazna stvar za nas licno, jer smo izvukli nesto iz tog pokusaja da budemo sami sebi producenti. Uronite i onda morate da nastavite dalje. Mislim da smo mnogo iz toga naucili. "Gonna Ball", nas drugi album, nije bila visokotirazna ploca, ali mislim da smo iz toga nesto izvukli radeci sami na produkciji.

Andy Peebles: Da li je prisutan i elemenat straha kada ostanete u studiju prepusteni sebi ? Tada postoji opasnost da budete popustljivi prema sebi.Uvek postoji mogucnost da zavrsite posao sami bez producenta, ali koliko god vi njega voleli ili mrzeli, sa druge strane stakla od njega cujete - Momci, ovo ne valja, moracete bolje!-

Brian: Kljucna tacka u karijeri benda je bila u tome sto mi zaista nismo bili svesni onoga sto se desava oko nas. Mnoge stvari su se desile, koje se desavaju skoro svakom bendu zbog njegove gluposti. Gurali su nas da pokusamo sa drugim albumom. Svako vas truje kako ce to biti fantasticna stvar. I onda se previse trudite i brinete oko toga.Gurnuli su nas na to mesto na Karibima, gde ja licno nikad nisam hteo da idem. Ljudi razmisljaju o tome kao, sunce, plaze... A meni licno je bilo svejedno i da je napolju kisa i nevreme.Volim da se nalazim na mestu gde, ako mi treba eho-masina ili Fender pojacalo iz 1958 godine, mogu da okrenem telefon i da ga dobijem ovako... Znate, morao sam da cekam dve nedelje na eho-masinu. To je sve bilo dosadno i zamorno, i mislim da smo iz toga puno naucili. Mislim da bi neke pesme ispale bolje da smo imali producenta.

Andy Peebles: "Little Miss Prissy" ?

Brian: Ona je fina devojka... Ne secam se tacno kako sam je stvorio.

Andy Peebles: "She's Sexy & 17" ?

Brian: To mi je verovatno omiljeni spot. Zbog njega se premisljam i za "Runaway Boys", jer ako je nesto suvise sirovo i radjeno prostom tehnologijom, to je kao kad radite demo-snimak. Imali smo dobru saradnju sa direktorom Ian Leach-om. Znali smo sta hocemo i desilo se da je ispalo dobro. Meni se licno zaista svidja.

Lee: Snimali smo u New Orleansu, bilo je leto... jedno 104 stepena

Jim: 105 stepeni...

Lee: A mi smo nosili kozne jakne po toj vrucini, i morali smo da izgledamo kao da se sjajno osecamo.

Brian: Dobro je, jer je spot ispao nekako znojav i napumpan.Uradjeno je sa nekim profesionalnim igrackim pokretima, ali nismo preterali. Ljudi stalno pricaju o spotovima Michael Jackson-a... On je stvarno uradio neke dobre stvari, ali holivudska koreografija i profesionalni igraci koji izvode fancy pokrete, to nije za rock`n`roll spot. Mora postojati neki znoj i prljavstina koja drzi balans sa fancy igracima, inace se to pretvara u holivudski film. ?

Andy Peebles: Sta je sa Amerikom? Kako ljudi u Americi posmatraju tu vrstu muzike koju trenutno svirate, i da li je to za njih kulturni sok?

Brian: Da, jos uvek sviramo po nekim gradovima gde ljudi misle da smo iz Engleske. Sve sto se malo razlikuje, mora da je iz Engleske. Ne znam zasto je to tako.Vecina gradova ima neki svoj lokalni rockabilly bend.

Andy Peebles: Da li mislite da tome doprinosi i ne tako davna poplava engleskih talenata u Americi? Da. Mi kao da smo jedan od tih novih bendova iz Engleske koji dolaze i osvajaju Ameriku. Tako su nas protumacili, svrstavaju nas sa njima.

Andy Peebles: Evo, trenutno se nalazimo u Parizu gde su Stray Cats velika novost. Da li vam Evropa puno znaci?

Brian: Da, posebno Francuska.

Jim: Francuska narocito, jer ovde se rodjendan Eddie Cochran-a jos uvek slavi kao nacionalni praznik. To je jos uvek velika stvar ovde. Francuska je bas cekala na bend kao sto je Stray Cats. Jer oni su oduvek imali svoje lokalne rockabilly bendove i mislim da su cekali na neke americke klince koji to stvarno rade zestinom kojom se nekad radilo.

Lee: Ovde u Francuskoj kao da nikad nisu zaboravili na rockabilly i originalni rock`n`roll. Uvek su ga voleli , skoro kao u Americi. Posle inicijalnih stvari u muzici koje su se desile sredinom pedesetih godina, vec negde krajem pedesetih kao da su svi zaboravili na to, i presli na neke druge stvari. Preko noci su poceli da ignorisu ono sto je u neku ruku umetnicka forma Amerike, isto kao country muzika ili jazz. Ja mislim da na jedan muzicki pravac ne mozete stavljati rok trajanja. Za mene rockabilly nije samo muzika pedesetih, niti je jazz samo muzika dvadesetih, ili country muzika tridesetih.Ovde u Francuskoj ljudi to shvataju, na pravi nacin. Kao jos jednu vrstu muzike koja je dobra i vredna.

Andy Peebles: Rock`n`roll, rockabilly .... zovite to kako hocete, ali to je vazan deo kulture u Americi. Kako po vasem misljenju Amerikanci posmatraju vasu verziju tog muzickog pravca danas? Postoji li interesovanje za vas od strane, recimo, ljudi iz tog vremena?

Jim: O da! Carl Perkins je dosao da nas vidi, i svirali smo s` njim. James Burton, pa "Blue Caps", bend Gene Vincent-a... Svi ti ljudi su dosli da nas vide i da porazgovaraju sa nama.

Andy Peebles: Ti razgovori su sigurno protekli u totalnom haosu?

Jim: Da, totalna ludnica ....

Andy Peebles: Da li je cudan osecaj upoznavati ljude koji su bili na vrhu tih pedesetih godina, a koji se zanimaju za ono sto vi sada radite, osamdesetih?

Jim: Ono sto je cudno, jedva smo cekali da posetimo te neke gradove kao sto je Memphis. Znate, to je kao ono - Jedva cekam da posetim "Sun" studio u kome je snimao Elvis -. A onda vidite stvarnost. Nije bas da tamo svako ima ruzicasti Cadillac, niti je svaki snimak iz "Sun Records" bio uspesan.

Brian: To je obican, normalan grad kao i svaki drugi. Bili smo u zabludi misleci da smo jedini koji su culi za te opskurne rockabilly umetnike iz pedesetih. Ustvari, mnogi od njih jos uvek sviraju, jos uvek imaju turneje, ali je sve to na nivou "undergrounda". Jos uvek su tu ljudi poput Sleepy La Beef, Roland Janes... Koga jos imamo... Charlie Feathers... I svi oni jos uvek sviraju. Rade isto ono sto su radili i pre. Sviraju u malim barovima po nedodjijama.

Andy Peebles: Od svih njih iz tog vremena uglavnom dobijate pozitivne kritike. Da li je neko dosad, na primer, prisao i rekao - Momci, sta to dodjavola radite?

Jim: Negativni komentari dolaze samo od ovih novih rockabilly grupa, ha,ha,ha... A od ljudi koji su zacetnici ove muzike, kao npr. Carl Perkins ili James Burtons, dobili smo najveci moguci kompliment kada su rekli za nas da smo - prava stvar. Da nismo samo jos jedan bend koji preradjuje ono sto su oni vec davno uradili. Rekli su nam: -Vi ste momci prava stvar, isti ste kao sto smo mi bili onda, ali na vas nacin- To je veliki kompliment.

Brian: Dok je isao spot za pesmu "Rebels Rule", razmisljao sam nesto... To je jos jedan na brzinu uradjen spot, koji je na kraju ispao O.K. Bili smo u studiju i privodili kraju snimanje albuma "Rant & Rave". Pesme su zavrsene za par sati, i secam se da je moj Harley bio u studiju. Bio sam u grcu oko toga, ali je nekako ispalo dobro i jednostavno. Video sam spot samo nekoliko puta.

Jim: Ja mislim da ga nikad nisam ni video.

Lee: To nije bio spot u punom koloru.

Brian: Tada se odigravao francuski TV sou. Bilo je dobro sto smo se nalazili u studiju, pa mozete osetiti radnu atmosferu, ha,ha,ha...

Andy Peebles: Da li ste veliki ljubitelj motora?

Brian: Da... To mozda ne biste zakljucili po mojoj gradji, ali... Da, ja sam veliki fan Harley Davidsona. Imam ih tri. To je nesto sto mi mnogo znaci. Neki ljudi uzimaju drogu da pobegnu od svega. Kada zelim da pobegnem od svega, popnem se na Harleya i vozim, samo idem... Stalno sam se setao od Pariza do Londona, od Londona do Pariza... dok sam ziveo u Londonu. To je za mene velika relaksacija. Stavis ribu na zadnje sediste, i vozi!

Andy Peebles: "I Won`t Stand In Your Way"

Brian: To mi je jedna od omiljenih numera. Zaista smo zeleli da postane hit. Ja sam bio veoma ponosan na nju. Pronasao sam taj petoclani bend "14 Carat Soul", oni tada jos nisu imali plocu. Napisao sam tu pesmu, delici su se slozili, i snimili smo je sa Dave Edmundsom. Zvucalo je dobro, ali rekao sam da zaista zelim "doo-wop" pratece vokale u pozadini. Zeleo sam malo harmonije. Dave je rekao -Ne, nema potrebe, zvuci dobro -. Izvini Dave, ali uradili smo ipak, ha,ha,ha... Znam, da to nismo uradili tada, nikad ne bismo. Ne bismo ih ponovo pronasli, uhvatili usput ili sl. Ali tada se zadesilo da su imali nastup u Londonu. Dosli su po prvi put, kao mi nekada, sa nekoliko ugovorenih svirki. Doveli smo ih da gostuju na ploci, i to mi je jedna od omiljenih stvari koje sam ikada uradio. Nije bila hit, bila je samo na nekoj listi medju prvih 40 u Americi. A mi smo zeleli da bude na hit-listi medju prvih pet, ali to se nije desilo.

Jim: Meni je to omiljena pesma.

Lee: Ja sam veoma ponosan na tu stvar.

Andy Peebles: Kakav je osecaj kada pesma ne postane hit? Da li je to stresan osecaj?

Jim: Grrmrbrmrgrrr!!! Ha,ha,ha...

Brian: To je stvar samouverenosti u zelji da napravis hit. Na primer pesma "Sexy & 17", o njoj nisam razmisljao kao o hit-singlu. Medjutim, bas ta pesma je bila broj dva na nekoj hit-listi. A opet, ovo sam hteo da bude hit, ali nije bilo. Razmisljao sam sada dok je isao spot. To je odlican spot.

Jim: Snimali smo iza Bruklinskog Mosta.

Brian: U spotu se pojavljuje '49 Merc. Takodje i moj Hot Rod.

Andy Peebles: Sta vi momci radite u periodu opustanja? Da li ikad pobegnete od posla? Da li ikad pomislite - sto je dosta, dosta je. Idem da radim nesto skroz drugacije?

Lee: U bezanju od posla ja se opustam u svom malom kucnom studiju. Nikad nisam potpuno odvojen od muzike, pisem nesto ili sviram, radim sa opremom i trudim se da naucim nesto o tome. Zaista, to je moj nacin da pobegnem. Sednem u studio sa slusalicama na usima, i tako po 4-5 sati.

Jim: Ja imam svoju Korvetu.

Brian: Kao sto sam rekao, ja se izgubim sa svojim motorom.

Andy Peebles: Muzicki posao je takav, tesko je pobeci iz toga, zar ne? Ako ste u tom poslu, onda ste u njemu 24 sata dnevno?

Lee: Pa, svi ponekad izadjemo da slusamo druge bendove kako sviraju.

Jim: Prosle godine smo bili osam od ukupno dvanaest meseci na putu, a preostala cetiri smo uglavnom bili u studiju i pisali pesme. I vec prve veceri tog studijskog perioda sam izasao u lokalni bar na session i da slusam druge bendove kako sviraju. To je nesto od cega ne mozes pobeci. Kao svrab, mozes da se ceses ali neces ga isterati.

Lee: Stalno mislis da ti treba pauza, a kada se to desi... Treba ti svirka, osecas se lose bez toga.

Andy Peebles: Kako vas trojica zamisljate da ce se vasa muzika kotirati u buducnosti, dok kreirate i stvarate? Kada za dvadeset - trideset godina pogledate unazad, kako biste voleli da ljudi protumace znacaj grupe STRAY CATS za muziku?

Brian: Voleo bih da nas postuju zbog onoga sto smo uradili, jer mi smo napravili uskrsnuce jedne mrtve umetnicke forme. Ne zelim da nas tumace kao neki prolazni revival. Mislim da smo u taj pravac uneli nesto vise od presviravanja "Blue Suede Shoes" i slicno ?

Intervju poslao Srdjan (Billy)